Bruno Gröning Dokumentarni film

Dr. phil. A. Kaul 1949.napisao je brošuru o događajima u Herfordu. Nekoliko isečaka:

		Među onima koji su tražili isceljenje, a koji su u noći između 17. i 18. juna 1949. boravili u kući na Wilhelmsplatzu broj 7, nalazili su se i Englezi i Engleskinje, koji su čuli o delovanju Brune Gröninga. Pojavio se i jedan nemački lekar sa tri pacijenta. Bili su to jedan mladić s tuberkulozom pluća i kostiju, s ukočenom levom nogom, jedan dečak s paralizom obe noge i mlada devojka s nervoznim hroničnim glavoboljama.


Gröning ne postavlja nikakvu dijagnozu. Mladiću obolelom od tuberkuloze, rekao je da obrati pažnju na kosti leve noge. “Šta sada osjećate?” – “Vrelu struju u celom telu”. “A sada?” -“Bockanje u levoj nozi.” “Sad podignite svoju levu nogu visoko kao ja!” Gröning mu to pokazuje i diže svoju savijenu nogu do visine trbuha. Mladi čovek okleva. “Možete to uraditi baš tako kao i ja!” Bez vidljivog napora, mladić podiže svoju bolesnu, do tada ukočenu nogu, u traženi položaj. Ne verujući, gleda u svoju nogu i u svog lekara. - “Je li moguće da mogu pokretati svoju nogu?!” “Sasvim ćete ozdraviti, ali će to kod vas ići sporo. Pišite mi!” I, okrenuvši se lekaru, reče:“Obaveštavajte me o toku”.


		Dečak s obe paralizovane noge sedi pored svoje majke, držeći dve štake.“Ustani, mladiću!” Majka upada u reč: “On ne može ustati, paralizovan je!” Gröning okrenu glavu prema njoj. “Ne smete to kazati!”gotovo grubo joj se obrati.”Držite bolest svog deteta! Mladiću, ustani, možeš ti to!” Na mršavom licu deteta pojavile su se crvene mrlje, usne mu drhte, suze teku iz očiju. Potreseni, brojni prisutni ljudi, gledaju kako se dečak diže iz naslonjača i stoji, sam, bez svojih štaka. “A sad, priđi k meni!” Nesigurnim koracima ide dečak ka Gröningu koji mu pruža ruku i dugo ga gleda u oči. Nežno miluje dečaka po glavi i šalje ga nazad, k majci. “Treba lagano nastaviti vežbati, ne preterivati, jer noge su još suviše slabe. Za povratak kući još koristiti štake, ali, uskoro ćeš moći da ih odbaciš!” Sreća u detetovim očima i majčina zahvalnost njemu su zahvala.

Mlada devojka sa hroničnim glavoboljama isceljena je i pre nego joj se Gröning obrati rečima. Ne, ona više nema bolove. “Želite li opet imati bolove? –“Ne, za ime Boga, ne!” čuje se iz devojčinih usta.

A lekar? Bez reči je gledao šta se događa. Pružio je ruku Gröningu: “Gospodine Gröning, stojim vam na raspolaganju. Odajem vam puno priznanje!”

Dr. Kurt Trampler napisao je 1949. godine knjigu o događanjima u Rosenheimskom Traberhofu. Nekoliko odlomaka:

		“U jednoj od prethodnih noći (5./6. septembar) jedan lekar je doveo u kuću Karla Sch., uzbuđeno tvrdeći da se slepcu iznenada vratio vid tu, ispred Traberhofa. Sch. je pokazao potvrdu Univerzitetske klinike u Münchenu iz godine 1949, koja je glasila: ”Kod pacijenta Karla Sch., rođenog 24.8.1914, postoji, na desnom oku izraženo treptanje, ožiljci na rožnjači i urođena mrena.
Sposobnost vida 1/20. Nedostaje levo oko. Time je pacijent praktički slep. Smanjena radna sposobnost iznosi125%. G. Sch.-u potreban je stalni pratilac. U potpisu, glavni lekar, dr E. Walser.” Taj je slepi čovek boravio na mestu na koje je Gröning – tada, iz okoline Bremena - odašiljao svoje isceljujuće talase. Uz burne pokrete opisuje on sada, kako je najednom imao osećaj da se u njegovim očima nešto menja i da je zatim ugledao konjsku glavu pod plavim neonskim svetlom, svetleću reklamu na krovu Traberhofa. Na kraju je cela okolina iznikla iz tame, i on je mogao sve dobro da vidi. Prvi lekarski pregled, koji je obavio dr. Zetti, potvrdio je njegove navode. Dan nakon toga, povezao sam Sch. autom u München. Na autoputu, on mi je opisivao vozila koja je mogao da vidi, na udaljenosti od više stotina metara. Govorio mi je šta je video levo i desno od autoputa – od obližnjeg crkvenog tornja, do udaljenih brda. (…) Na moje pitanje, šta je učinio da dobije isceljenje, rekao je da se molio i čekao. (…)


Odigravaju se dirljive scene kada Gröning može slepcu povratiti vid. U nekoliko slučajeva u kojima se vid sasvim izravno ponovo vratio, srećnici su bili gotovo sasvim savladani neverovatnim preokretom njihove sudbine. Kako me Gröning izvestio, to su bili i pojedinci koji su rođeni slepi i kojima se najpre morao objasniti prizor sveta.”

Anny barunica Ebner od Eschenbacha pamti različita zbivanja iz 1950/51, koja su se odigrala oko Brune Gröninga u Gräfelfingu u domu za strance, Weikersheim. Ovdje nekoliko isečaka:

“Jednom je u drugom redu sedela jedna mlada žena žalosnog lica sa devetogodišnjom devojčicom. Kad ju je Gröning upitao “No, mamice, šta osećate?” odgovorila je: “Na žalost, ništa, gospodine Gröning!”

		“Da, mamice, ne gledajte stalno u prošlost! Strah od nje, još uvek je u vama, morate ga se rešiti. To se desilo tokom jednog bombardovanja. Našli ste se u nekoj kućici u vrtu. Bili ste zatrpani, bili ste u osmom mesecu trudnoće. Kad su vas spasili, dete je došlo na svet, ali, bilo je slepo. Je li tako bilo?”


Zapanjena, žena je odgovorila “Da, tačno tako!” Na to će Bruno Gröning: “Dakle, sada više ne misliti na to strašno vreme, čvrsto verujte u Božju pomoć i molite ga! Detence ne trebate uvek nositi sa sobom. Dovoljno je samo ako mama čvrsto veruje.” Osam dana nakon toga žena je opet došla. S njenog je lica nestao zabrinuti izraz, bila je sva podmlađena. Kad ju je Gröning tad upitao, odgovorila je:” Da, danas struji kroz mene toplina i osećam se radosno i slobodno.” “No, mamice, ostanite u ovome, uskoro će doći vreme.”

Nedelju dana nakon toga žena je opet došla. Usred predavanja, Bruno Gröning je prišao k njoj, stajao neko vreme, te rekao: “Mamice, u četvrtak u 17 sati i 20 minuta, uzmite svoje detence i odnesite ga u zamračeni prostor. Ono će progledati i pošto još nikad nije videlo boje i oblike stvari, biće preplašeno, a od straha bi se moglo razboleti. Navikavajte ga postepeno na sve što ga okružuje!”

Pošto me taj slučaj naročito zainteresovao, raspitao sam se i nešto kasnije, saznao da se sve odigralo tačno onako, kako je Bruno Gröning rekao. Nakon nekoliko godina, lično sam, još jednom, pitao Brunu Gröninga o tom detetu i saznao da ono vidi normalno, kao da nikad nije ni bilo slepo. Jednom su u invalidskim kolicima doveli jednu mladu ženu snežno bijelog lica. Za vreme predavanja, izgubila je svest i izgledalo je kao da je mrtva. Bruno Gröning je samo bacio jedan kratak pogled na nju i umirivao prisutne ljude, koji su se zabrinuli, naročito muškarca koji je sedeo pored nje. Nakon tačno pola sata, ona se probudila i protegla. Obrazi su joj bili rumeni. Ustala je iz kolica i pošla prema Gröningu, još pomalo nesigurno, ali sa sjajem i iznenađenjem u očima. “Lepo je, draga moja gospođo, kada čovek može opet stajati na svojim vlastitim nogama i kada, uz to, srce opet kuca normalnim tempom. Ali, ne pokušavajte odmah nadoknaditi izgubljene godine. Uvodite telo lagano u njegove dužnosti!” Kad se žena htela zahvaliti, Gröning je rekao: “Zahvalite Bogu! Ja sam samo njegov mali pomoćnik. Sad dokažite da ste istinito Božje dete!”


		Čovek koji ju je dovezao u kolicima, ustao je i rekao potresenim glasom: “Gospodine Gröning, ja sam njen suprug i lekar sam. Za mene, moja je supruga bila neizlečiv slučaj, iako sam sve pokušao. A ona je imala samo jednu želju, da dođe k vama. Bio sam uveren da će umreti još na putu ovamo, jer je njeno srce bilo tako bolesno, da je svaki pokret bio opasan po život. Potresen sam ovim čudom i jedva mogu verovati!”

Plačući od sreće izbacio je napolje prazna kolica. On i njegova žena seli su na stolice i zajedno slušali dvosatno predavanje. Često je sa strane upitno gledao svoju ženu, kao da se prvo mora naviknuti na prizor njenog zdravog, srećnog izgleda. U pozadini su često sedeli gluvi. Njima je Gröning sasvim tiho postavio pitanje: “Kad govorim ovako glasno, možete li me čuti?” Odgovor: “Da, razumem svaku reč, kad govorite tako glasno i u glavi mi zuji i bruji”. Svi su se nasmejali, jer su tek tad shvatili kako tiho je Gröning postavio to pitanje.”